Страна 2 - Page
2 |
73 |
|
Aleksei Kivokourtsev,
Russia |
- Власт нам је осигурала
бољи живот. Њима само новац од осигурања. - Осигураћу се од свега и свачега. Постаћу народни посланик. - Осигурао сам своју децу. Учланио сам их у владајућу странку. - Добро осигуран живот је кад си посланик. Бити министар – то је већ реосигурање. - Фудбалер осигурава ноге, глумица груди – а политичар своје џепове. - Само кад држава испусти душу, осигурање могу да наплате њене убице. - Осигурали смо се против непогода. Сад могу да нас пљују. Анђелко Заблаћански |
| • Био сам толико
слободан,да сам одлучио да вам се обратим. Пише Србин из Хрватске
родбини у Србији. • Тражите да вам откријем српског пријатеља у НАТО – у ? Ево вам курац! • Судско вијеће ће одржати састанак о познатом мафијашу, који ће бити затворен за јавност. • Због искривљеног чланка бићу присиљен да паузирам, поручује новинар из затвора. • Босна је задњица Европе и зато,чим неко прдне, Босанац мисли да га отаџбина зове. • Ко каже да не може бити горе? Памтимо ми и боља времена. Бојан Богдановић |
|
Alexei Talimonov,
England |
- Гледано њиховим
очима постао сам им трн у оку. - Никако на балкану око расподјеле да се сложе - сви би колико ко може. - Од оваца до новаца пут је трновит. - Жеља за побједом одвела нас је у пораз. - Пораз нас се заситио - стално смо у њему. - Стартали смо са побједом - утекла нам је. - Пољубио је родну груду са првим лопатама земље коју смо убацили у гроб. - Примјетили су да му је све ко на длану - ошамарили су га. - Немамо излаза - затворили су нас у себе. - Понекад се занесем у својим мислима а онда се ненамјерно дотакнем и туђих. - Све ми је некако ћошкасто у кругу тих људи. - Доктор га је дочекао на нож - оперише га. - Ријешио сам се унутрашњег непријатеља - одстранио сам камење из бубрега. Абдурахман Халиловић - Ахил |
• Македонија
има велики потенцијал. Има преко два милиона потенцијалних избеглица. • Људи на власти су као мала деца. На улици не смеју да изађу сами. • Влада не може да пева македонске песме. Пола Владе не зна македонски. • Опозиција и позиција само на једном месту имају исти став. У тоалету! • Раније смо се радовали туђим несрећама. Сада не можемо од наших. Васил Толевски |
Епитаф
КАРАЂОРЂЕ Којекуде, по души вас пасјој, Срби Србе робљем праве, Црни Ђорђе, црн био довијека! Србија се нова прави, Зоран Туцаковић |
СРПСКИ ШИПТАР Зид дебљине метар и по До јуче је био нула Није радник а ни борац Тај никада неће пасти Миладин Берић |
О једној
старој увреди или како сам постао писац Сјећам се да смо је звали Грбица. Ако сам ја тада, у седмом разреду основне школе, имао тринаест година, њој, нашој учитељици српскохрватског језика, могло је бити око тридесет. Већ тада је изгледала старачки и - некако смотано, што би ђаци рекли. Горњи дио тијела је држала забачен уназад, као оне жене са великим грудима. Али, пошто их она није имала, дјеловала је као да је помало грбава. Грбица. А име које основци дају пријатељима, комшијама или учитељима – остаје доживотно! Остаје као симпатичан надимак али и као стигма, ако се ради о немилосрдно тешкој, али углавном прецизној етикети. Као што је овдје случај. И стварно, невјероватан је таленат дјетета (јер, са десет или дванаест година још си дијете) да уочи нечије ситне, физичке или психичке особине, а онда их тако прецизно дефинише одговарајућим надимком, да га дотични, сретник или несретник, носи цијелог живота. Мене су, као уосталом и свакога кога познајем, још од ране младости чашћавали надимцима, увредама, етикетама. Распон је био слиједећи: магарче, лијенчино, будало, лажљивче, шкрто, преваранту, кретену, блесане, а онда у зрелом добу – манијаче, швалерчино, идиоте, коњу, лопужо, дебилу, кукавице, фалџијо, главоња, паразиту, педеру, шупчино, силеџијо... Завидан репертоар, признаћете, који се овим ни издалека не исцрпљује. Али о томе другом приликом. Сада бих се радије вратио својој омиљеној теми, Грбици, која ме је увриједила тако, да је надмашила све речено, а и оно што, из елементарне пристојности, никад неће бити речено. Кажем, омиљеној теми, јер сам често, на разним сједељкама и књижевним вечерима, на стереотипна питања о разлозима мога уласка у књижевне воде, причао баш ову причу. И занимљиво је како, често понављање једне теме, причу избруси, одбаци све непотребно, нешто заокружи и уљепша, и како човјек, кад је прича, чини то равнодушно и некако са стране –аутоматски, рекао бих. Причаш, а слушаш сам себе, и истовремено мислиш на нешто друго, потпуно неважно. То је онај исти механизам којим наставници годинама, попут добро подмазане, механичке лутке са магнетофонском траком, диктирају градиво. А кад боље размислим, чини ми се да је тај ритуал увијек пратила, и по стотину пута понављана, у длаку иста, гестикулација. Ево,опет правим дигресију. Али то је само деформација онога који пише, јер жели, ради бољег разумијевања текста, дати читаоцу што више података, или другим ријечима – освијетлити предмет посматрања из што више углова! А ја овдје бацам сво могуће свијетло на школске дане и увреду коју од тада носим, а која ме је, врло вјероватно, дефинитивно опредијелила за тежак, али зато и најљепши посао на свијету – посао писца! Дакле, овако: У шестом основне, у школи И.Г.К. (садашњи М.Ћ.Ћ.), која је у то вријеме била елитна, најбоља у општини, предавали су учитељи дубоко свјесни те чињенице (можда и превише дубоко), а наставу похађали, ништа мање свјесни, «елитни» ученици. И тако, у то гнијездо елитизма, једнога дана (чак ни елитне школе не раде ноћу) банем ја, инкриминисани будући писац, носећи са собом имиџ једног од најбољих ученика периферне школе «Веселин Маслеша», у Блатуши. Ја надобудан са све петицама! Али, не лези враже! Елитни ђаци и још елитнији наставници дочекаше ме на нож! Није ти ово Блатуша, говорили би наставници скромно, уваљујући ми тројку или двојку, јер за кеца ипак нисам био. Шта је одликаш, зезали су ме «елитни» иза леђа, лупајући ми чврге успут. И тако ти ја, полако али неумитно, постадох црна овца у гнијезду елитизма. Грбица је напросто бриљирала у истицању моје различитости. Постављала ми је таква питања, да сам напросто имао осјећај како читаву ноћ претура по енциклопедијама у потрази за немогућим. Дечаче, рекла би, држећи попут светице, руке прекрштене на грудима а ја бих, гледајући је, имао снажно «виђење» неког свијетла изнад њене главе и долазило ми је да се прекрстим, али бијах гностик. Дечаче, рекла би,то није довољно ни за тројку. Мораш угријати столицу, много више него у Блатуши, иначе једнога дана нећеш имати шта да једеш! Затим би се лагано повлачила према катедри, док би јој свијетло из косе побјегло кроз прозор, да би ми тамо, у полумраку исповједаонице, забиберила двојку. А ја јадник, обзиром да сам тих дана носио дједову «столицу» у стационар, нађох се у чуду; па зар човјек учи зато, да би једнога дана говна јео? Зато сам,дакле, у очевој канцеларији чуо како службеник каже колеги: Не једи говна, што толико радиш!? И тада одлучим да престанем са учењем. Опустих се потпуно, те почеше да сијевају кечеви у школи - а шамари код куће. Међутим, таленат је таленат! Много сам читао, па ми је српскохрватски био специјалност. Упркос очитим напорима, Грбица није успијевала да ме сруши испод тројке. Међутим, судбина нам удеси прави, одлучујући обрачун, код ОК корала; Министарство образовања тих дана расписа конкурс за најбоље саставе о прочитаној лектири. Осим дипломе, за награду је добијана и штедна књижица. Ех, те лијепе седамдесете! Све школе из БиХ, и сви ђаци, наравно, послаше радове.Вријеме је пролазило, комисије су радиле, а «елитни» из мога разреда су већ дијелили награде. Дође дан «Д», односно Грбица, са пар диплома и штедних књижица. Била је нешто блиједа, са подочњацима, без оног уобичајеног свијетла у коси (а и дан је био тмуран). Устумарала се около претурајући по дневнику, затим прекрсти руке, али овај пут на леђима, и – загледа се кроз прозор. Јебо те, помислих ја у себи, опет ми нешто смишља! И био сам у праву: она се нагло окрете, заколута очима и поче да ломи прсте. У учионици завлада гробна тишина. – Децо, поче Грбица и закашља се, подижући руку срцу. Ма да не одапне, помислих са дозом дјечије злурадости. – Децо...кашаљ је скоро прешао у хроптање, изгледа да се десила грешка. Награду је добио...овај...кх...кх...богдановић...Пишем ово најситнијим словима, јер је њен глас скоро прешао у шапат. – Свашта, рекла је, бацила диплому и књижицу на стол, отворила дневник, затим га залупила, загледала се у нокте на лијевој руци, и – изјурила напоље. Тишина је била тако густа, да сам, због вишегодишње навике сједења у првој клупи, морао да се окренем, јер помислих да је разред празан, и да иза мојих леђа нема више никога од «елитних», пошто су испарили, на волшебан начин. Сви су били ту! Чак сам имао осјећај да их је више него обично. Сви су, не трепћући, гледали како црној врани расте неки сјај у коси. А ја устадох, немарно узмем папире са стола, завртим се око себе, исплазим им језик, па – право у историју књижевности! ( «Децо, свако има право на наду». Ту је била у праву.) И сада, послије толико година, кад год добијем неку књижевну награду, а баш сам се заинатио, па их добијам – те за ово, те за оно...дакле, кад год ме награде, увијек и нехотице помислим: Децо, да није нека грешка?! А и изглед лица мојих бивших колега из разреда, који су данас «елитни» доктори, научници, политичари...кажем, њихово лице, када ми на улици збуњено честитају, увијек ме натјера да их, дјечачки безобразно, припитам: Децо, да није нека грешка?! Бојан Богдановић |
Добио је затворену
коверту и одмах дао отворену подршку. Јелена Кујунџић |
МАЛА СРБИЈА На крају подбрдског села налази се повелика приземна кућа. Неомалтерисана. Од жуте цигле. Са великом настрешницом. Прекривеном црвеним бибер црепом. И паркингом посутим шљунком из оближње речице. На којем су била три трактора са све приколицама. Један жућкасти „вартбург“ караван, црвени „фића“ и два „југа“. Плави и бели. Као и пет-шест двоточкаша. На кући, изнад настрешнице од храстовине, окачена велика табла. Светлећа. На њој пише „Мала Србија“. Под кровом зграде покрај асфалтног пута је огромна просторија. Која вапи за кречењем. На десној страни излизани старински шанк. На левој врата од клозета. И врата за излазак у економско двориште, где су свињци, живинарник и штала. У средини пећ бубњара. Направљена од бурета за нафту. Около раштркано десетак столова. Дрвених, пластичних и лимених. Прекривених исфлеканим столњацима. Са столицама разних боја. Десетак гостију седи ћутећи. Пред сваким је флаша пива. Полумлаког. Полако пију и много пуше. Одједном се димна завеса ускомешала. Отварају се улазна врата. Унутра улази згодна плавуша. Изразитих облина. У мини сукњи. За њом ступају четири музичара. Са инструментима. Иду укорак. Попут војника у строју. Високи брка, за столом до фуруне, полугласно пита: - Ко је, бре, ова пичка? - Нова певаљка, ј... је - одговара келнер незаинтересовано. - А што ја, магарче? Што ти не би ? - као љутну се брка, власник сеоског млина - Ма... ја то онако... - Ако нећете ви - јавља се пискави глас сеоског трактористе Ристе - ја, богме, хоћу. - Шта ти хоћеш?! - углас повикаше брка и келнер. - Да натегнем певаљаку! Ето! - Нећеш ти никог да ’беш! - врисну тек пристигли виолиниста и удара Ристу по глави гудалом. - За женску сам, шиљокурани, ја задужен - огласи се шеф оркестра, дебели басиста. - Капелник креше певаљке. Увек први. - Не сери! - продера му се у уво тамбураш. – Код ове госпојице сам ја први. Разумеш?! - Ако ћемо по правилима, онда ја први треба да туцам даму - замумла газда кафане. - Ја све плаћам. Ко плаћа, тај и ј... Увек је тако било. На ове речу сви зарежаше. Па скочише. Бесно. Један на другога. Наста граја. Па макљажа. Летеле су разнобојне столице на све стране. - Станите људи, аман, станите! - завриска певачица.- Полако, тек сам стигла. Сви ћете доћи на ред! У кафани је настао тајац. Келнер је послужио пиће. На рачун газде. Музика је почела да свира. Мушкарци су ужарених очију гледали певачицу чекајући свој ред. Последњи гости из Мале Србије отишли су кући тек после првих петлова. Мића М. Тумарић |